24.03.2014, 11:07h     admin     peščanik.net

1914: Želja za ratom

Duboko isprepletan finansijski svet delovao je gotovo pacifistički, jer je svoje unosne transakcije mogao da ostvaruje samo u miru...

1914: Želja za ratom

Još nekoliko meseci i navršiće se sto godina od početka Prvog svetskog rata. U tom ratu je učestvovalo 40 nacija, a 70 miliona ljudi je bilo pod oružjem. Taj rat je odneo 17 miliona života,[1] pa ga je američki istoričar i diplomata George F. Kennan s punim pravom opisao kao „prakatastrofu“ 20. veka: po njemu, rat je samo formalno okončan mirovnom konferencijom u Versaju, jer se linije kontinuiteta mogu pratiti sve do Drugog svetskog rata i Hitlera.

Od početka prve velike istorijske rasprave u Saveznoj Republici Nemačkoj, koju su pokrenula epohalna istraživanja hamburškog istoričara Fritza Fischera iz šezdesetih godina prošlog veka, znamo da je Nemačka priželjkivala rat kako bi osnažila svoju poziciju u Evropi i postavila zahtev da zadobije status svetske sile. Međutim, nemački Rajh je iz moralnih razloga i iz straha od izolacije činio sve da izbegne beleg glavnog krivca. Zato je tražio svaki mogući izgovor za rat, pogotovo tokom 1914, kada je Nemačka imala prednost u naoružanju.

Ubistvo austrijskog prestolonaslednika nadvojvode Franza Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. bilo je za nemačku vladu dar u vidu priželjkivanog izgovora za iscenaciju višenedeljene diplomatske igre, poznate kao „julska kriza 1914“. Politička računica bila je sledeća: ako Austrougarska napadne Srbiju zbog atentata na prestolonaslednika, u sukob će ući i srbijanska zaštitnica Rusija. Ona će pokrenuti svoje vojne snage, što će Nemačkoj pružiti izgovor za mobilizaciju. Tako konačno dobijamo dugo priželjkivani rat, a ne predstavljamo se kao agresori. Tokom julske krize nemačka diplomatija i vladina propaganda dosledno su prikrivale namere i predstavljale Rusiju kao odgovornu za rat.[2] Taktikom odlaganja odbijeni su ili osujećeni svi napori država Antante da ublaže konflikt, kao u slučaju predloga Rusije da u rešavanje sukoba uđe i arbitraža u Hagu.[3]

Fischerova istraživanja nedvosmisleno su pokazala da su u Nemačkoj dugo postojali konkretni ratni planovi, ratni ciljevi i volja za ratom. Naslov njegove poznate knjige Težnja ka svetskoj moći[4] dobro ilustruje tu dinamiku. Fischer ne misli da je Nemačka jedina kriva za rat, ali joj pripisuje najveći deo odgovornosti. Time je isprovocirao nemačke konzervativne istoričare, koji su zagovarali staru tezu da su sve velike nacije podjednako odgovorne za izbijanje rata, jer su njihove vlade „skliznule“ u rat protiv svoje volje.

Prošlo je pola veka od Fischerove kontroverze. Čini se da je Fischerova teza – „nismo skliznuli“[5] – potvrđena na nacionalnom i internacionalnom nivou. Međutim, ove godine proveravamo da li je ona održiva. U stvari, ima mnogo toga što već sada ukazuje na to da se vraćamo starim opravdanjima i falsfikovanjima za koja smo mislili da smo ih odavno prevazišli.

Važnu ulogu u tome može da odigra knjiga australijskog istoričara Christophera Clarka. On je pre nekoliko godina objavio knjigu o Pruskoj u kojoj nema ni reči o pruskom militarizmu.[6]Njegova najnovija knjiga je The Sleepwalkers – How Europe Went to War in 1914.[7] Jedan nemački magazin ju je najavio rečima „Mesečari idu u rat. Nemačka je kriva za Prvi svetski rat, ali isto koliko i drugi“.[8] Činjenica da je teza o „skliznuću“ ponovo aktuelna uznemirava i izaziva nove nejasnoće.


Militaristička epoha

Pravi odgovor na pitanje o krivici dobićemo ako se vratimo sto godina u prošlost i zapitamo se: kako je zaista izgledao svet u leto 1914? I kakva je država bio nemački Rajh?

Militarizam je od 1870. u čitavoj Evropi, a ne samo u Pruskoj-Nemačkoj, postao nova politička i društvena paradigma. Jezuitski sveštenik Annarius Osseg, jedan od prvih komentatora evropskog militarizma, godine 1876. piše: „Militarizam je jedna od najopasnijih bolesti našeg vremena. On naoružava čitave narode, države pretvara u velike ratne mašine, svakog zdravog građanina čini vojnikom, poziva se na neprestanu opasnost od rata, razara socijalne odnose i priziva katastrofu od koje svi treba da strahujemo.“[9]

U narednih nekoliko decenija militaristički sistem se sve snažnije razvijao, pri čemu je njegova prusko-nemačka verzija predstavljala prototip ratničke kulture.[10] Rat je u tom svetu bio uobičajeni i legitimni politički instrument. Na haškoj mirovnoj konferenciji između 1889. i 1907. vođeni su bezuspešni pregovori o usvajanju međunarodnih pravila ratovanja. Doneta su samo pravila za vođenje rata, jer je nemački Rajh izričito odbijao da se međunarodnim sporazumima ograniči njegov manevarski prostor. Nemačka je insistirala na „slobodi delovanja“, što je značilo slobodu u odlučivanju o ratu i miru.

Još jedna od glavnih karakteristika sveta pre 1914. bio je imperijalizam. Kolonijalne ambicije zasnivale su se na ekonomskim i vojno-političkim interesima. Od 1890, to jest od početka vladavine cara Wilhelma II, nacionalistički krugovi zahtevaju da se Nemačka, kao nacija u ekonomskom i demografskom usponu, izbori za svoje „mesto pod suncem“. Bila je realna mogućnost da će takvi zahtevi za dobijanje statusa svetske sile i takve globalne ambicije nemačkog carstva na Bliskom istoku, u istočnoj Aziji, u Africi i srednjoj Evropi nužno dovesti do oružanih sukoba sa drugim svetskim silama.

Nemačko rukovodstvo je sve vreme bilo spremno za rat. To se videlo i u pomorskoj politici Wilhelma II i njegovog admirala Tirpitza. Carska flota bila je simbol nemačkih spoljnopolitičkih ambicija.[11] Ona je vojnim putem trebalo da osigura globalnu ekspanziju nemačke ekonomije, što je Engleska shvatila kao pretnju svojim interesima. Carska vlada je na unutrašnjem planu pokušavala da zadobije podršku za svoje spoljnopolitičke vojno-imperijalne ambicije kroz „Udruženje flota“ i „Udruženje za odbranu“.

Kajzer Wilhelm II je čitavog života razmišljao kao siledžija, što najbolje ilustruje sledeći primer. Posle ruske revolucije 1905. u novogodišnjem pismu kancelaru Bülowu, on daje instrukcije koje u potpunosti razotkrivaju njegov način razmišljanja: „Socijaliste eliminisati, obezglaviti, ako je potrebno i prolivanjem krvi, a onda rat prema spolja. Ali ne pre obračuna sa socijalistima, ne žuriti.“[12]


San o miru i privlačnost moći

Evropski i nemački svet iz ovog perioda samo delimično možemo objasniti ako se oslonimo isključivo na militarizam i imperijalizam. Taj svet je bio daleko složeniiji i pružao je i druge opcije, a ne samo tobože neizbežno skliznuće u rat.

Posebnu pažnju treba obratiti na decenije mira u Evropi od Nemačko-francuskog rata 1870/71. Balkanski ratovi su bili ograničeni samo na jugoistočnu Evropu i nisu se proširili na oblasti evropskih velikih sila. Diplomatija je redovno uspevala da ublaži potencijalne sukobe i spreči ratove.

I druge okolnosti su podgrevale nadu u trajno očuvanje mira. Parlamentarci evropskih nacija sarađivali su u okviru „Interparlamentarne unije“.[13] Socijalističke i socijaldemokratske partije osnovale su Drugu socijalističku internacionalu. Građanski pacifisti iz Engleske, Francuske i Nemačke održavali su lične međunarodne kontakte. Na Haškoj mirovnoj konferenciji doneta je odluka o osnivanju međunarodne arbitraže, koja je 1913. počela da radi u haškoj „Palati mira“ (iako za to nije dobila podršku velikih sila).

Zemlje Evrope su bile i ekonomski tesno povezane. Duboko isprepletan finansijski svet delovao je gotovo pacifistički, jer je svoje unosne transakcije mogao da ostvaruje samo u miru. Postojala je i živa komunikacija uz rast kulurne razmene između nacija. Sve to je tadašnjim pacifistima ulivalo nadu da se mir može očuvati političkim, ekonomskim i međunarodnim sredstvima.

Pacifista Alfred Hermann Fried, suosnivač Nemačkog društva za mir (DFG) i jedan od prvih dobitnika Nobelove nagrade za mir (1911), utemeljio je teoriju o međunarodnoj organizaciji za očuvanje mira upravo u analizi tih internacionalnih veza.[14]

Slično je razmišljao i Norman Angell, britanski publicista, pacifista i uticajni pisac.[15] Njegovu knjigu Velika iluzija, koja je objavljena 1910. i prevedena na petnaest jezika, trebalo je da pročitaju mnogi donosioci odluka u Evropi. Ona nosi sledeću poruku: „Ratovi su nemogući u doba globalizacije zbog mnogostruke isprepletanosti i činjenice da od tih ratova pobednik ne bi imao nikakve koristi. Ako danas u ratu vidite smisao, to je najbolji dokaz da nemate razum.“[16] Angellova knjiga je i u SAD postala bestseler. Jedan od njegovih američkih čitalaca bio je i David Starr Jordan, predsednik renomiranog Univerziteta Stanford i jedan od najpoznatijih mirovnih aktivista u svojoj zemlji.[17] On je 1913. verovao u sledeće: „Večita pretnja velikog rata u Evropi neće se nikada ostvariti. Bankari će odbiti da daju novac za takav rat, industrija će uskratiti svoju pomoć, a državnici ga ne žele. Neće biti velikog rata.“[18]

Ti glasovi pokazuju svu ambivalentnost situacije pre 1914. Ta ambivalentnost naročito je bila izražena u Nemačkoj, u kojoj su postojale i militarističke i pacifističke struje. Američki istoričar Fritz Stern to je ovako izrazio: „Imali smo ’san o miru’ i ’privlačnost moći’.“[19] Stern tim pojmovnim parom dobro ilustruje krajnosti u nemačkoj politici prve decenije 20. veka.[20]On dalje kaže: „Da bismo razumeli nemačku istoriju, moramo se prisetiti neostvarenog obećanja koje je otelovljavala Nemačka pre dolaska Hitlera na vlast. Dostignuća u nauci i industriji, umetnosti, arhitekturi i obrazovanju bila su vrhunska i ulivala su nadu u veličanstvenu budućnost. Međutim, Nemačka je bila zemlja u previranju. Ona je pre Prvog svetskog rata, a naročito posle njega, bila nemirna, ispunjena strahom, agresivna i razjedinjena. To je bila zemlja koju su mnogi posetioci pre 1914. smatrali užasno uštogljenom, militarističkom i liberalnom. Ona je pre Hitlera bila prožeta velikim protivrečnostima, privlačna i zastrašjuća. Snovi o miru sudarali su se sa privlačnošću moći.“[21]


Realnost i iluzija

Nemačke elite i nemačka publicistika pre 1914. često su govorile o „budućem ratu“. Kako su zamišljali taj predstojeći, priželjkivani rat? Da li su politički i vojni akteri tokom julske krize imali jasnu predstavu o ozbiljnosti problema? I da li je odgovorno „rukovodstvo“, dakle jedna klika od desetak osoba, bilo svesno da će „budući rat“ biti industrijski, sa milionima učesnika, i da će se u njemu evropske nacije međusobno sasvim iscrpeti i uništiti?

Nekoliko citata može da pokaže da su svi vodeći političari mogli da se obaveste o svemu što se ticalo budućeg rata, ako su to želeli. Feldmaršal Helmuth von Moltke Stariji posle povlačenja iz aktivne službe održao je čuveni govor u Rajhstagu 14. maja 1890. Iskusni vojnik tada je rekao da će budući rat, za razliku od tradicionalnih „odlazaka u boj“, biti međunarodni sa katastrofalnim posledicama. On je dao novoj generaciji političara i generala sledeći savet: „Izbegavati rat po svaku cenu i sprovoditi politiku odvraćanja putem umerenog naoružavanja.“[22]

Sa punom svešću o opasnosti koju sa sobom nosi neki „budući rat“, Friedrich Engels je nekoliko godina kasnije, pošto je umro Karl Marx, napravio „pacifistički zaokret“.[23] Time je znatno uticao na čitavu socijalističku internacionalu. On je shvatio da se „Evropa u poslednjih dvadeset pet godina naoružala do nezapamćenih razmera. Svaka velika država pokušava da nadmaši ostale vojnom snagom i spremnošću za rat. Nemačka, Francuska, Rusija iscrpljuju se kako bi pretekle jedna drugu“. Zato se Engels založio za opšte razoružanje.[24]

August Bebel, legendarni radnički vođa i predsednik SPD-a, znao je da će najveće žrtve veikog vojnog sukoba u Evropi podneti radnička klasa. Nakoliko meseci posle druge marokanske krize (jul 1911), dok su se nemački nacionalisti zanosili mišlju o ratu protiv Francuske, Bebel je 9. 11. 1911. održao gotovo proročki govor u Rajhstagu: „Sve strane se naoružavaju, do trenutka kada će jedna reći: bolje užasan kraj, nego beskrajni užas. (…) Onda dolazi katastrofa u kojoj će šesnaest do osamnaest miliona muškaraca u cvetu mladosti, naoružani najsavremenijim oružjem, jurišati jedni na druge.“[25]

Na kraju treba spomenuti i hamburškog učitelja i pacifistu Wilhelma Lamszusa. On je 1912. dao realistični i uznemirujući prikaz budućeg industrijskog rata u romanu pod nedvosmislenim i provokativnim naslovom: Ljudska klanica – slike budućeg rata.[26] Iako su je nacionalisti kritikovali, knjiga je postala bestseler. U Nemačkoj je za samo nekoliko meseci štampano sedamdeset izdanja i prodalo se preko 100.000 primeraka. Engleski prevod bio je takođe uspešan, što je još jedna potvrda da su mnogi bili svesni posledica mogućeg rata.[27]

To važi i za Helmutha von Moltkea Mlađeg, šefa nemačkog generalštaba od 1906. do 1914. i kajzerovog najuticajnijeg savetnika. Čoveka koji je jula 1914. preuzeo najveću vojnu odgovornost. Moltke Mlađi je, kao što to pokazuje njegov govor iz 1905, bio upoznat sa mogućim posledicama nekog budućeg rata: „Biće to rat između naroda i neće ga okončati jedna odlučujuća bitka, već će to biti duga iscrpljujuća borba.“[28] Uprkos tome, Moltke je pripadao onima koji su želeli rat. Kako to da razumemo?


Svet nemačkih ratnih huškača

Uobičajeni odgovor glasi: svet nemačke vojske prožimalo je uverenje da svet bez rata nije realan ni poželjan. Tome treba dodati i želju da vojnička profesija zauvek zadrži visok društveni status. Na početku novog veka sve više se govorilo da se decenije mira posle 1870. bliže kraju. Postojala je stalna pretnja od „izbijanja“ rata.

Te „vizije“ su pretočene u ratne planove. Najvažniji i naravno strogo čuvani bio je Šlifenov plan iz 1905, nazvan po Moltkeovom prethodniku na mestu šefa generalštaba. Iako je većina članova generalštaba bila skeptična prema tom planu, ipak su ga dosledno poštovali.[29]Plan je počivao na ideji da se po svaku cenu izbegne rat na dva fronta. Zato je bilo neophodno poraziti Francusku za samo dva meseca. O takvom stavu govori slogan: „Ponovo smo kod kuće za božić!“ Potom bi nemačku vojnu mašinu trebalo okreneti ka Rusiji. Pri tom se računalo na englesku neutralnost. Šlifenov plan je podgrevao iluziju da je kratak i uspešan rat moguć u doba industrijskog ratovanja. Tako su potiskivane sasvim realne pretpostavke o dugom razarajućem i iscrpljujućem ratu sa milionima mrtvih.

Iluzija o kratkom i uspešnom ratu išla je u prilog pre svega interesima vojske, koja se nadala da bi rat učvrstio njenu moć.[30] Priznanje da rat ne može voditi sa velikim izgledima za pobedu, značilo bi da vojska, koja je sebe videla kao noseći stub nemačkog društva, nema više razlog da postoji.

Ma kako to apsurdno zvučalo, za nemačku vojsku je mir predstavljao najmanje poželjnu opciju.[31] Slučaj Moltkea Mlađeg pokazuje da on nije imao ni snage ni želje da izvuče pouke iz saznanja o budućem ratu. Najveći zločin čelnih ljudi nemačke vojske je bilo to što su uprkos znanju o tome kako će izgledati budući sukob huškali na rat, nepokolebljivo verujući da će taj rat biti kratak, i što su vršili pritisak na kajzera i vladu da deluju.


Ratna metafizika

Ratna metafizika je bila plodno tle za manipulaciju javnim mnjenjem. Reč je o idejama po kojima je rat „otac svih stvari“ ili prirodni događaj koji izbija poput vulkana ili, socijal-darvinistički rečeno, večna borba naroda za „opstanak“. Ili krajnje jednostavno: rat je ljudska „sudbina“. Konzervativno-militarističku ratnu metafiziku najbolje ilustruje izjava Helmutha von Moltkea Starijeg: „Mir je san, prilično neprijatan, a rat karika u božjem poretku. (…) Bez rata bismo se ugušili u materijalizmu.“[32] Takvi herojski i ujedno fatalistički stavovi bili su uobičajeni u nemačkom rajhu, kao i tokom perioda nacionalsocijalizma, ne samo u nemačkim kasarnama već i na univerzitetima i u školama. Ratnim huškačima je ta metafizička magla od navodno sudbonosnih događaja služila da prikriju stvarna politička pitanja, poput onih o uzorcima rata i krivici za rat. Jer kako da bude krivaca za jedan bogougodni prirodni događaj?

Zato su u Nemačkoj tako spremno prihvatili izjavu liberalnog britanskog premijera Davida Lloyda Georgea da su „državnici skliznuli ili, preciznije rečeno, zalutali u rat“.[33] Drugim rečima, nijedna od zaraćenih strana nije želela rat, niti ga je svesno izazvala. Međunarodno upravljanje krizom tokom jula 1914. je potpuno zakazalo. Zato je potraga za krivcima uzaludna. Paralele sa knjigom Christophera Clarka su neizbežne.

Upravo je izjava Lloyda Georgea poslužila kao idelan izgovor nemačkim nacionalistima da posle završetka Prvog svetskog rata uz podršku vajmarske vlade šire propagandu o nemačkoj nevinosti i žestoko se protive članu 231. o nemačkoj krivici u Versajskom mirovnom ugovoru.


Neuspeh socijalističke internacionale

Ako je tačna tvrdnja da se rat zaista mogao sprečiti i da je 1914. postojao i „san o miru“, a ne samo „privlačnost moći“, onda je ključno pitanje: koje političke snage su to mogle da učine?

Predstavnici građanskog pacifizma igrali su marginalnu ulogu. Nemačko pacifističko društvo imalo je 10.000 članova, dok se broj članova nacionalističko-militarističkih udruženja kretao oko 3.250.000. Uz to, ta udruženja su raspolagala sredstvima za širenje propagande: štamparijama, brojnim kancelarijama, osobljem i neiscrpnim izvorima novca.[34]

Ozbiljan faktor u svemu tome bila je, ili je barem trebalo da bude, Socijalistička internacionala. Međunarodni kongres socijalista održan 1912. u Bazelu pod sloganom „Rat ratu“ predstavljao je do tada najznačajniji pacifistički protest u Evropi. Petsto pedeset pet delegata socijaldemokratskih i socijalističkih partija i sindikata iz dvadeset tri evropske zemlje došlo je u Bazelu. Oni su predstavljali petnaest miliona socijaldemokratskih birača iz cele Evrope. Druga socijalistička internacionala se od osnivanja 1889. sve više bavila pitanjem prevencije rata i sredstvima radničke borbe poput masovnih antiratnih štrajkova.

Dve godine kasnije, 1914. internacionala se predala bez borbe. Dugo se raspravljalo o razlozima za taj neuspeh. Jedni su govorili o „izdaji“, drugi o istorijskom neuspehu jer su socijalistički političari poverovali u laž o nužnoj odbrani, dok su treći smatrali da su tada socijaldemokrati, redovno optuživani od nacionalista da su „duše bez otadžbine“, konačno odlučili da dokažu svoj patriotizam. Ja sam iskreno naklonjen stavu o „istorijskom neuspehu“, ali to je lako reći posle vremenske distance od čitavog jednog veka. Daleko važnije bi bilo ispitati uzorke tog neuspeha, pogotovo ako se ima u vidu centralno pitanje prevencije rata.

Imajući u vidu predvidljivo razaranje koje bi sa sobom doneo budući rat, evropski socijalisti su počeli devedesetih godina 19. veka da se distanciraju od ideje da rat ima i dobru stranu jer će ubrzati revoluciju. Internacionala je od tada vodila politiku prevencije rata delujući u okvirima postojećih država. Umesto „mira kroz revoluciju“, sad smo imali „mir bez revolucije“.[35] Vladajuće klase su ovaj socijalistički zaokret smatrale implicitnim priznanjem poraza.


„Militarizam malog čoveka“

Neuspeh Socijalističke internacionale može se pripisati tome što je njeno rukovodstvo pogrešno procenilo mentalitet radničke klase. Govornici na bazelskom mirovnom kongresu su idealizovali socijalističke birače kao pacifiste, istovremeno precenivši njihovu spremnost na međunarodnu solidarnost i potcenivši njihova nacionalna osećanja.

U radnicima se u stvari vodila teška unutrašnja borba između nacionalnih osećanja i ideala međunarodne solidarnosti. Veliki broj nemačkih radnika verovao je istovremeno i u Bismarcka i u Bebela.[36] Drugim rečima: prusko-nemački militaristički sistem imao je velikog uticaja i na same nemačke socijaldemokrate.[37] U nemačkom Rajhu je postojao „militarizam malog čoveka“, dok je ideja odbrane zemlje bila sastavni deo takvog načina razmišljanja.[38]

August Bebel, nadaleko čuveni predsednik SPD-a vrlo dobro upoznat sa čitavom problematikom prevencije rata,[39] podržao je na kongresu u Bazelu zajednički apel za mir. Međutim, i on se sve više zalagao za ideju odbrane zemlje.[40] Rusija je prema njegovom mišljenju, koje je delila i većina socijaldemokrata, bila reakcionarna i despotska država bez ikakvih izgleda za demokratski razvoj. Svi su se u partiji u leto 1914. još uvek dobro sećali Bebelovih reči iz 1904. i 1907:[41] „Kada je reč o borbi protiv ruskog carizma kao neprijatelja svih kultura i svih potlačenih, ja sam spreman da uzmem pušku i odem u rat.“[42]

Politika nacionalnog primirja

Nemačka socijaldemokratija je od 1912. bila najveća politička snaga u Rajhstagu.[43] S druge strane, nemačka vlada je smatrala da je centralni unutrašnji politički zadatak nemačke tajne diplomatije tokom julske krize 1914. da poveže nekako pretnju od Rusije kao glavnog neprijatelja i agresora sa socijaldemokratskim antiruskim predrasudama. Kancelar Bethman Hollweg je bio ubeđen da bez socijaldemokratske podrške nema pobede u budućem ratu između naroda. Stvaranjem slike ruske spremnosti za napad pridobili bi se antiratni socijaldemokrati i sa njima bi se zaključilo unutrašnje političko „primirje“.[44]

Desilo se upravo to. Nemački kancelar je pritiskao austrougarsku vladu da napadne Srbiju. To je za posledicu imalo reakciju srbijanske zaštitnice Rusije. Nemačka strana je rusku mobilizaciju predstavila kao neposrednu opasnost od napada na Rajh, koji je sada morao da posegne za Šlifenovim planom. Pre nego što se nemačka vojska zaputi ka Rusiji, Francuska, arhineprijatelj na zapadu, trebalo bi da bude poražena blickrigom. Austrijanci bi u međuvremenu trebalo da zadržavaju rusku vojsku.

Kancelar Theobald von Bethman Hollweg je tokom julske krize uspeo da stvori utisak da Nemačkoj ne preostaje ništa drugo do da reaguje na opštu rusku mobilizaciju i da se brani. Ovom manipulacijom je izvršen pritisak na neodlučnu socijaldemokratiju, koja je malo pre toga organizovala pacifističke proteste širom Evrope, da prihvati odbrambeno stanje u kome se ne može odbiti poziv otadžbine. Uprkos protivljenu 14 članova, poslanička grupa SPD-a u Rajhstagu je odobrila prve ratne kredite i zaključila „primirje“ sa kajzerom i njegovom vladom. Wilhelm II je 4. avgusta 1914. sa ponosom u Rahjstagu objavio ono što mu je nešto ranije napisao Bethmann Hollweg: „Ne vidim više partije, vidim samo Nemce.“ Ovo je posebno obradovalo komandanta nemačke mornarice, admirala Georga von Müllera, koji je zapisao: „Raspoloženje je na vrhuncu. Vlada je uspela da nas predstavi kao žrtve.“[45]


Željeni rat

Ključni zaključak, koji proizlazi iz analize ovih izvora, jeste to da je u nemačkoj vladi tokom julske krize 1914. potpuno nedostajala volja da se spreči rat,[46] a nije bilo ni spremnosti za ublažavanje krize. Odbijeni su svi pokušaji postizanja mira u poslednji čas.[47] Umesto toga, kancelar Bethmann Hollweg i šef generalštaba Moltke su tražili način da uđu u rat, pri čemu su računali na trenutnu nemačku nadmoć u naoružanju.

Struktura vlasti u nemačkom rajhu, uhodani militaristički sistem i savez državotvornih elita stvorili su atmosferu u kojoj će neodgovorni nemački političari i generali nametnuti svoju volju za rat, kako bi na taj način Nemačkoj obezbedili status svetske sile. Upravo ta činjenica što su svi oni bili i te kako svesni mogućih posledica svojih odluka, predstavlja najveći zločin prema milionima ljudi koji su sada morali da pođu u rat.

 

Wolfram Wette je profesor novije istorije na Univerzitetu u Frajburgu i suosnivač istorijskih studija o miru. Za pečanik.net odabrao i preveo: Miroslav Marković.

  1. Podaci iz http://de.wikipedia.org/wiki/Erster_Weltkrieg. ↑
  2. Vidi trezven i na činjenicama zasnovan prikaz francuskog istoričara Camille Blocha, Die Ursachen des Weltkrieges, Zürich 1935. ↑
  3. Ibid., 16. poglavlje: Zusammenfassung, Punkt XIII, str. 197. ↑
  4. Fritz Fischer, Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914/18 (1961), Düsseldorf 2009. ↑
  5. Fritz Fischer, Wir sind nicht hineingeschlittert. Das Staatsgeheimnis um die Riezler-Tagebücher. Eine Streitschrift, Reinbek 1983. ↑
  6. Christopher Clark, Preußen. Aufstieg und Niedergang 1600-1947, München 2006. ↑
  7. Christopher Clark, The Sleepwalkers. How Europe Went to War in 1914, London 2012, nemački prevod: Die Schlafwandler. Wie Europa in den Ersten Weltkrieg zog, München 2013. ↑
  8. Vidi „Die Besprechungen von Holger Afflerbach, Schlafwandelnd in die Schlacht“, u: „Der Spiegel“, 30/2013, str. 50-51; Volker Ullrich, „Zündschnur und Pulverfass“, u: „Die Zeit“, 12.09.2013; kao i „Die Zeit – Diskussion mit Christopher Clark und Adam Krzeminski, Der Griff nach der Weltmacht“, u: „Die Zeit“, 12.09.2013. ↑
  9. Annuarius Osseg, Der europäische Militarismus, Amberg 1876, Einleitung, str. VI. ↑
  10. Vidi Wolfram Wette, Militarismus in Deutschland. Geschichte einer kriegerischen Kultur, Frankfurt a.M. 2011. ↑
  11. Fritz Fischer, Griff nach der Weltmacht, str. 27. ↑
  12. Ibid. ↑
  13. Reč je o međunarodnom udruženju parlamentaraca, osnovanom 1889, čiji su ciljevi bili osiguranje mira, promovisanje demokratije u svim delovima sveta i zaštita ljudskih prava. Vidi http://de.wikipedia.org/wiki/Interparlamentarische_Union. ↑
  14. Hermann Fried, Die Grundlagen des revolutionären Pacifismus, Tübingen 1908. Vidi Petra Schönemann-Behrens, „Organisiert die Welt“. Leben und Werk des Friedensnobelpreisträgers Alfred Hermann Fried (1864–1921), Dissertation Universität Bremen, Bremen 2004; Alfred H. Fried. Friedensaktivist – Nobelpreisträger, Zürich 2011; i Alfred Hermann Fried, Mein Kriegstagebuch 7. August 1914 bis 30. Juni 1919, izdavač, predgovor i izbor od Gisela i Dieter Riesenberger, Schriftenreihe Geschichte und Frieden, knjiga. 13, Bremen 2005. ↑
  15. Norman Angel, The Great Illusion, London 1910. ↑
  16. Vidi Karl Holl, Pazifismus in Deutschland, Frankfurt a.M. 1988, str. 80. ↑
  17. Edward McNall Burns i David Starr Jordan, Prophet of Freedom, Stanford 1953. ↑
  18. Citirano prema Florian Illies, Schlaglichter aus dem Jahr 1913, u: „Aus Politik und Zeitgeschichte“, 18.03.2013, str. 3-8, ovde: str. 6. ↑
  19. Fritz Stern, Der Traum vom Frieden und die Versuchung der Macht. Deutsche Geschichte im 20. Jahrhundert, Berlin 1988. ↑
  20. Ibid., str. 13. ↑
  21. Ibid., str. 7. ↑
  22. Citirano prema Zusammenfassung von Stig Förster, Der deutsche Generalstab und die Illusion des kurzen Krieges, 1871-1914. Metakritik eines Mythos, u: Militärgeschichtliche Mitteilungen, 1/1996, str. 61-95, ovde str. 74. ↑
  23. Wolfram Wette, Kriegstheorien deutscher Sozialisten, Stuttgart u.a. 1971, str. 90. ↑
  24. Ibid., str. 97. ↑
  25. August Bebel am 9. November 1911 im Reichstag. Stenographischer Bericht über die Verhandlungen des Deutschen Reichstags, knjiga. 529, str. 7730. ↑
  26. Wilhelm Lamszus, Das Menschenschlachthaus. Bilder vom kommenden Krieg,Hamburg und Berlin 1912. Vidi takođe die Kurzbiographie von Wolfgang Emmerich über Wilhelm Lamszus u: Helmut Donat i Karl Holl (ur.), Die Friedensbewegung. Organisierter Pazifismus in Deutschland, Österreich und in der Schweiz, Düsseldorf 1983, str. 246. ↑
  27. Andreas Pehnke, „Grauen fällt uns an. Gespenstische Prophezeiung“: Wilhelm Lamszusov Bestseller „Ljudska klanica“ je još 1912. predvideo užase Prvog svetskog, u:Die Zeit, 02.08.2012, str. 18. ↑
  28. Moltke o svom govoru pred kajzerom Wilhelmom II piše u pismu svojoj ženi od 29.01.1905, u: Helmuth von Moltke, Erinnerungen, Briefe, Dokumente, 1877-1916, ur. Eliza von Moltke, Stuttgart 1922, str. 306; zit. prema Förster, Illusion, str. 84. ↑
  29. Förster, Illusion, str. 85. ↑
  30. Ibid., str. 95. ↑
  31. Istoričar Stig Förster, koji se ovim pitanjem intenzivno bavio, naziva ovakvo ponašanje “krajnje iracionalnim”. Nemačko vojno rukovodstvo, a posebno šef generalštaba Moltke, svesno je zagovaralo ratnu opciju, što se može okarakterisati kao “gotovo zločinačka neodgovornost”. Vidi Förster, ibid., str. 94. ↑
  32. Moltkeovo pismo od 11.12.1880. hajdelberškom pravniku Bluntschlu, u: Helmuth von Moltke, Gesammelte Schriften knjiga. 3 (1892/93), str. 154. ↑
  33. Citirano prema Jörg Richter, Kriegsschuld und Nationalstolz – Politik zwischen Mythos und Realität, Tübingen 1972, str. 55; vidi i Wolfgang Kruse, Der Erste Weltkrieg,Darmstadt 2009, str. 11. ↑
  34. Vidi Helmut Donat i Dieter Riesenberger, Die Friedensbewegung in Deutschland (1892-1933), Stuttgart 1986, str. 17. Tu se mogu pronači detaljni podaci o organizacijama Alldeutschen Verband, Bund Jungdeutschland, Deutschen Flottenverein, Deutsche Kolonialgesellschaft, Deutschen Wehrverein, Reichsverband gegen die Sozialdemokratie und die Kriegervereine in Preußen. ↑
  35. Friedhelm Boll, Frieden ohne Revolution? Friedensstrategien der deutschen Sozialdemokratie vom Erfurter Programm 1891 bis zur Revolution 1918, Bonn 1980. ↑
  36. Thomas Rohkrämer, Der Militarismus der „kleinen Leute“. Die Kriegervereine im Deutschen Kaiserreich 1891-1914, München 1990. O tome i moj esej o militarizmu: „Wie Kriege vorbereitet werden“, u: Die Zeit, 25.01.1991. ↑
  37. August Siemsen, Preußen. Die Gefahr Europas, Paris 1937, Neuauflage 1981, poglavlje „Die Sozialdemokratie“, str. 79-85. ↑
  38. Vidi Wette, Militarismus in Deutschland, str. 72-75. ↑
  39. Helmut Bley, Bebel und die Strategie der Kriegsverhütung 1903-1913. Eine Studie über Bebels Geheimkontakte mit der britischen Regierung und Edition der Dokumente, Göttingen 1975. ↑
  40. Vidi die Rede von August Bebel im Deutschen Reichstag am 24.4.1907, u:Verhandlungen Reichstag, knjiga. 228, str. 1058-1068. ↑
  41. Na konvenciji SPD-a 1907. u Eseneru i u Rajhstagu 1904. ↑
  42. August Bebel na konvenciji SPD-a 1907. u Eseneru. ↑
  43. SPD je posle opštih izbora za Rajhstag sa osvojenih 34,8 odsto glasova bila daleko najveća politička snaga u zemlji. Za nju je glasalo 4.250.000 birača. Sa 110 poslanika predstavljala je najbrojniju frakciju u Rajhstagu. ↑
  44. Vidi Susanne Miller, Burgfrieden und Klassenkampf. Die deutsche Sozialdemokratie im Ersten Weltkrieg, Düsseldorf 1974. ↑
  45. Notiz Admiral von Müllers vom 01.08.1914, zit. prema Dieter Groh, Negative Integration und revolutionärer Attentismus. Die deutsche Sozialdemokratie am Vorabend des Ersten Weltkrieges, Frankfurt a. M., Berlin und Wien 1973, str. 672; zit. iz Fritz Fischer,Juli 1914, str. 42 (dort Hinweis auf die Quelle: BA-MA, N 159/4). ↑
  46. Vidi Camille Bloch, Die Ursachen des Weltkrieges, Zürich 1935, poglavlje 16. [Neudruck: Bremen 2014], i Fritz Fischer, Jetzt oder nie – Die Julikrise 1914, odlomak „Dokumentation“, u: „Der Spiegel“, 21/1964, str. 63-83. ↑
  47. Bloch, ibid., poglavlje 12., str. 135-153. ↑


    German Infantry advancing in their massed formations at Mons http://bit.ly/1fOftx8